RADNIČKA ČITAONICA

Израз социјализам ушао је у политички речник и живот између треће и четврте деценије прошлог века. Иако корени социјалиситчких идеја сежу много даље у прошлост, појам се, у свом савременом значењу и смислу, јавио приближно тих година. У то време овај термин се употребљавао као општа ознака за радикалну критику постојећег капиталистичког поретка, али и алтернатаиву новом поретку. У прво време у средишту ове критике налазио се буржоаски индивидиуализам и либерализам, самоувереност и самозадовољство нове владајуће класе и посебно теза да је буржоаски поредак последња степеница у развоју модерног друштва, да је то ''и поред свих слабости и недостатака'', најбољи, па чак и једини могући облик организације модерног друштва. Многи су истраживачи покушали да утврде када је први пут употребљена реч социјализам у наведеном значењу. Најверодостојнијим се сматрају оцене оних аутора који тврде да је израз ''социјалист'' први пут употребљен 1827. године у часопису ''Coperativ magazin'' који је у то време издавао истакнути енглески социјалист - утопист Роберт Овен. Реч социјализам, по већини звора, први пут је употребљена 1832. године у француском политичком журналу ''Le Globe''. У првим фазама развоја социјализма, у њиховом предмарксовском периоду, главне одреднице биле су хуманизам, веома наглашени али и доста наивни оптимизам, филозофски рационализам (са јаким метафизичким елементима), социјална солидарност, заједништво и колективизам. Особито значајна била је критика приватне својине као праизвора свих зала и недаћа човека и друштва. Већ средином прошлог века садржај појма је знатно проширен, али је био и много више дифузан. Појавиле су се веома различите интерпретације. Маркс и Енгелс су у ''Манифесту комуниситчке партије'' изнели прву систематску класификацију тадашњег социјализма. Поред научно заснованог револуционарног пролетерског социјализма, они су идентификовали још три велике подврсте: а) реакционарни социјализам - у који су укључили такозвани феудалистички или аристократски, ситнобуржоаски и немачки или ''истински'' социјализам; б) конзерватинвни или буржоаски социјализам; и в) критичкоутописки социјализам и комунизам. Историјски процес раста и развоја социјализма донео је све дубља сазнања и увиде у суштину, претпоставке, облике и путеве социјализма, али су се истовремено шириле и интерпретације које су у појам уносиле небитно, па и такве које су у већој мери мењале и изопачавале његов смисао. Могло би се формулисати као општа тенденција следеће правило: што су идеје социјализма масовније прихватане, њихова привлачност расла, а утицај социјалистичких снага се ширио, то је било веће шаренило концепата и интерпретација социјализма, то су биле бројније манипулације овим идејама. Истовремено су раст и развој донели, штавише, и захтевали велики степен различитости у испољавању социјалистичког феномена у различитим друштвеним срединама. Задатак је научне мисли да објективно анализом открије шта је у поменутом силном размножавању интерпретација социјалистичких идеја, тенденција и остварења израз и потреба историјског процеса раста и прилагођавања, а шта средство манипулације. Разлике се не односе само на поједине одредбе концепта већ и на основно поимање социјализма. Анализом савремене политчке литературе откривамо велики број веома различитих конотација које се дају изразу социјализам. Њиме се настоје означити различити делови и аспекти данашње политичке и друштвене стварности или теоријских система социјализма. Као најважнија значења израза социјализам могу се навести: 1) тип друштвеног уређења за који је карактериситично подруштвљавање средстава за производњу и власт радничке класе; 2) прва фаза прелаза из класног у бескласно друштво, односно облик друштва прелазног периода између капитализма и комунизма; 3) скуп или заједница социјалистичких земаља (земаља у којима је извршено радикално развлашћивање свих поседничких, раније владајућих класа); 4) скуп идеја, вредности, програмских циљева и учења у којима се изражава тежња, неизбежност, могућност, пожељност, тактика и стратегија успостављања новог друштвеног система; 5) поједине уже интерпретације социјалистичких циљева и кретања. Много су бројније и дубље разлике између неких праваца, школа и појединачних инерпретација када је реч о утврђивању битних одређења, принципа или критеријума социјализма. Навешћемо само неке познатије тенденције и интерперетације. Веома је распрострањено гледиште да је суштина социјализма друштвена једнакост. Оно гледиште провејава у социјалистичкој литератури, као и у литератури о социјализму, од његових првих мање или више самосталних корака, па све до наших дана. Тако један аутор из послератног периода каже: ''Социјализам и национализација имовине данас се обично поистовећују, али ово је исто тако крупна грешка као поистовећивање социјализма са повећаном улогом државе. У социјализму је реч о једнакости. Страсно залагање за једнакост је онош то повезује све социјалисте у свему осталом они су подељени...'' С оваквим гледиштем је још у своје време полемисао Енгелс. У једном писму Бебелу из 1875. године он упозорава да се традиционални социјалистички захтев за ''укидање свих класних разлика'' никако не сме поистовећивати и мешати са ''уклањањем сваке социјалне и политичке неједнакости'', и продужава: ''Представа социјалистичког друштва као царства једнакости једнострана је француска представа која се ослања на стару 'слободу, једнакост, братство', представа која је као етапа у развитку за своје време и за своје место била оправдана, али која би, као и све једностраности ранијих социјалиситчких школа, требало да сад буде превазиђена, јер само уноси збрку у главе и јер су нађени прецизнији начини излагања ствари.'' Друга доста распрострањена интерпретација је она која своди социјализам на питање расподеле, тј. На борбу за праведнију расподелу и одговарајући побољшање животних и радних услова радничке класе и радних људи уопште. Маркс је одбацио ово гледиште означавајући га као ''вулгарни социјализам''. У ''Критици Готског програма'' он истиче да се овде расподела одваја од производње, да се ''...стога социјализам показује као да се он углавном врти око дистрибуције''. Многи грађански теоретичари, али и неки представници социјалистичке мисли, редукују социјализам на одређене етичке постулате и истичу да је његова суштина у томе да се успостави нов морал, правда, људскост и сл. Историчар социјализма, Мекензи, истиче: ''Свака социјалиситичка теорија представља моралну критику постојећег друштвеног поретка противстављајући му концепт друштва ослобођеног неправде и ограничењњ неједнакости.'' С друге стране, многи аутори тврде суптотно - да је суштина социјализма у новој економској организацији друштва. Диркем је писао да се социјализам дефинише као систем ''...који захтева повезивање свих економских функција, или наких од њих, које су у садашње време дисперзиране, са усмеравајућим и свесним центрима друштва... Социјализам сачињава повезивање економских функција са државом'', или то је ''...тежња да се преуреди друштвена структура мењањем положаја индустријске организације у тоталитету друштвеног организма''. Историчар социјализма, Лихтхајн, истиче да је ''једини разуман начин одређивања социјализма онај који полази од јавног и друштвеног власништва''. Шупетер дефинише социјализам као ''институционални поредак у коме је контрола на средствима за производњу и над производима поверена централној власти...'' Социјал-демократи су деценијама поистовећивали социјализам са национализацијом свих или дела средстава за производњу. У комуниситчком крилу радничког покрета тежиште се ставља на облик својине, економску организацију друштва и власт револуционарне партије. Познати пољски економист Оскар Ланге наглашавапретежно економске чиниоце. У његовој дефиницији социјализма истичу се три елемента: ''а) државна контрола и и регулисање најважнијих друштвених процеса, б) централизовано питање, и в) друштвена својина на средствима за произвосњу''. У свом последњем раду Стаљин је дефинисао социјализам као друштвени поредак са преовлађујућом државном својином на средствима за производњу, развијеним производним снагама и високим стандардим радних људи (''Економски проблеми социјализма''). У ранијим радовима он је много више истицао значај доминантне позиције комунистичке партија. Наведене одредбе суштне социјализма неадекватне су било зато што су непотпуне и једностране, или зато што наглашавају небитне ствари. Економска компонента је значајна, али не и довољна за одређивање суштине социјализма. Посебно је неприхватљиво да се социјализам изједначава са материјалним благостањем, подизањем реалних доходака, масовном потрошњом и сл. Ово је важно истаћи зато што је последњих деценија било веома много управо таквих прилаза и интерпретација. Исто тако је неопходан сваки прилаз који настоји да смисао и суштину социјализма изрази једним елементом или аспектом. Социјализам по својој природи није једнодимензионалан социјални феномен. Трагајући за његоовом суштином, у спектар анализе мора се укључити већи број релевантних чинилаца. Касније ће бити све више речи о поединим битним аспектима теорије социјализма као друштвеног система. На овом месту навешћемо само неке кључне елементе. У ''Програму СКЈ'' дата је врло широка, али истовремено и добро заснована начелна одредба социјализма која може да послужи као солидна основа за даље теоријско извођење и дограђивање савременог концепта социјализма: ''Социјализам је друштвено уређење засновано на подруштвљеним средствима за производњу, у коме друштвеном производњом управљају удружени непосредни произвођачи, у коме се врши еасподела према принципу 'сваком према раду' и у коме се, под руководством радничке класе, која се као класа и сама мења, сви односи постепено ослобађају класних противречности и свих елемената искоришћавања човека од стране човека.'' Полазећи од најзначајних сазнања до којих је дошла савремена марксиситчка мисао, особито су њени делови који су се ослободили ранијих догматских наслага и недемократских стега, могу се навести следећи битни моменти за одређивање суштине социјализма као новог друштвеног система, тј. типа и облика организације друштва: - Као тенденција друштвеног развоја, социјализам се рађа нужно и законито у крилу капиталистичког начина производње и друштва у целини; он је радикална алтернатива постојећем поретку и историјски расплет основних антагонистичких противречности иманентних капитализму. - Друштвена закономерност социјалистичког кретања не остварује се спонтано, капитализам, не може постепено да ураста у нови поредак. Прелаз из класног у бесклансо друштво увек има карактер револуционарног преображаја (преврата), који се може остварити само класном борбом организоване радничке класе. Ослобођење радничке класе може бити само њено сопствено дело. - Основни смисао и садржај социјалиситчког преображаја је промена начина производње. Укидање приватне својине на средствима за производњу само је претпоставка, никако не мера ове промене. Социјализам захтева такве промене у систему производних односа коеј омугућавају да удружени произвођачи све више постају стварни господари сопствене судбине, овладају условима проширене репродукције, што значи да задобију већу контролу над условима, процесом и резултатима сопственог рада. Најважнији појединачни критеријум ове промене је мућност удружених произвођача да овладају судбином вишка рада. - Успостављање новог начина проиводње јњ пут и средство остваривања основних суштина и задатака социјализма, који се особито изражавају у процесу класног ослобођења раднике класае, а на тој основи постепоеног превазилажења разних облика човекове отуђености. - Демократија и слобода ингерентно су својство социјализма. Претпоставка је и мера еманципације пролетеријата ослобођење свих припадника одређене друштвене заједнице од услова и односа експлоатације. Социјализам се може остварити до краја само у демократској слободи - као што су права демократија и стварне људске слободе могући само у социјализму. - Социјализам је друштво прелазног типа у том смислу што представља епоху прелаза из класног у бескласно друштво, из капитализма у комунизам. Зато се и не може говорити о социјализму као посебној друштвено-економској формацији. С друге стране, треба истаћи да је социјализам специфичан и самосвојан тип друштвеног уређења који поседује свој историјски идентитет. Још је важније истаћи да социјализам не изаста из сопствене основе. Напротив, реални социјализам израста из економске, и не само економске основе капиталиситчког начина производње. То је најважнији разлог зашто се у социјализму веома дуго задржавају неки елементи друштвене организације и друштвених односа (на пример, тржиште, робна производња, подела рада, правне норме, посебно оне којима се регулишу односи у расподели) који имају своје корене у капитализму. Исто тако, овде су извори многих противречности социјалиситчког друштва. Социјализам није и не може да убде бесконфликтно друштво - њему су намењене бројне противречности. - Основни мотив производне делатности у социјализму је задовољавање растућих људских потреба, а не профит појединца. - У области расподеле, друштво се креће у оквирима принципа расподеле према раду. Неједнакости које такав принцип неизбежно репродукује морају се сузбијати и ограничавати развијањем разних институција и норми социјалистичке солидарности. - Водећа и доминантна позиција радничке класе није само залог већ и најопштији збирни израз и показатељ доследности у реализацији новог друштвеног поретка. - У социјалистичкој фази развоја пролетеријату је неопходна држава. Овај момент оспоравале су разне анархистичке и сличне струје у радничком покрету. Пролетеријату је, међутим, пторебна - као што је то Лењин често истицао - само таква држава која ће убрзо после преузимања власти од стране владајуће класе почети да одумире. Ову мисао снажно су афирмисали оснивачи научног социјализма. - То је поредак који ''преузима'' и продубљује све најзначајније прогресивне тековине претходног друштвеног развоја и културног стваралаштва, демократска права и слободарске традиције. Могло би се приметити да је ова одредбау толикој мери инспирисана једнин конкретним обликом и искуством социјалиситчке праксе (југословенским) да због тога не задовољава захтеве ширег, синтетичког теоријског прилаза. Овај приговор се не може прихватит зато што елементи социјалистичког самоуправљања, непосредне социјалиситчке демократијеи разотуђења сигурно нису нека југословенска специфичност. Уколико су ти елементи данас више присутни у пракси ове земље него у неки мдругим облицима праксе социјализма (као и теоријским концептима који уопштавају ту праксу), то је резултат одређених историјских околности, а не специфичности ''јогословенског социјализма''. И у југословенској пракси треба разликовати оно што преставља израз неких најдубљих социјалиситчких принципа и садржаја од конкретних облика њиховог испољавања. Данас је мало ко ''у начелу'' против наведених битних принципа и вредности, што не значи да не посотје и врло значајне разлике. Напротив, врло велики политички значај имају разилажења око тога да ли је овде реч о суштински мпретпоставкама и одредбама социјализма, или су то циљеви које треба реализовати тек у далекој будућности, ''кад за то сазру потребни услови'', на пример, у комунизму. Када се залажемо за афирмацију оваквог прилаза социјализму, то није тежња да се на шири, међународни план пројектује једно специфично, уже искуство, већ борба за продубљивање и убрзавање историјског процеса социјализма. Важно је уочити разлику између покушаја да се међународном социјализму намећу конктетна иституционална решења која несумеиво одражавају специфичне услове и проблеме борбе за социјализам у одређеног земљи или групи земаља, и залагања за афирмацију неких најдубљих садржаја и суштине ослободилачког, демократског, хуманиситчког, слободарског и револуционарног карактера социјализма. Изложена одредба никако се не може схватити и користити као механички узор, мера којом се оцењује револуционарна пракса у појединим деловима света. Било би погрешно да се, полазећи од ове одредбе, која означава концепт једног развијенег социјализма, рестриктивно интерпретира и оцењује пракса у појединим земљама. То би био, наравно, само један нов облик догматизма, који би захтевао да се признаје као социјалистичко само оно што задовољава (испуњава) све наведене елементе и критеријуме ове одредбе социјализма. Пракса социјалиситчког процеса је неизбежно веома разноврсна и неравномерна. За утврђивање суштине и карактера једне политике, друштвеног система или скупа теоријских концепата најважније је да се идентификује основни правац кретања, да се утврди да ли се једна политика или систем крећу у правцу који је овде скициран, а не да се механички пореде ''модел'' и пракса. Исто тако је важно да се утврди какав је стварни положај произвођача и човека уопште у датом систему друштвених односа. Укратко, наш задатак није да изграђујемо општи узор или калуп, већ поуздан аналитички инстументариј, систем критеријума који ће на момогућити да се боље сналазимо у свету веома различитих социјалиситчких идеја и остварења. Преузето из: Бранко Прибићевић - Социјализам светски процес, Београд, 1979. Електронска обрада: vihor92@gmail.com

Dimitrije Tucović - Rat i mir Kopenhagen, 17. avgusta 1910. godine Drugovi! Sa gledišta socijal—demokratske partije malih porobljenih naroda ja polažem mnogo na to što je u komisijskom projektu rezolucije ponovo istaknuta dužnost socijalne demokratije da se zalaže za prava samoopredeljenja svih naroda i odbranu toga prava od „ratničkoga napada i nasilničkoga ugnjetavanja’’. Svako prenebregavanje te dužnosti od strane socijal—demokratskih partija moćnih naroda dovodi u najveću nepriliku partije koje imaju da rade u malim, rastrganim i ugnjetenim nadrodima. Jedno takvo iskustvo ima i Srpska socijal—demokratska partija kojoj i sam pripadam. Za vrijeme sukoba Austro—Ugarske i Srbije, zbog aneksije Bosne i Hercegovine, mi smo imali da razbijemo militarističku megalomaniju i ratni zanos u jednom narodu koji je zbog faktički teškog položaja gotov i na politiku va banque; mi smo imali da suzbijamo rusku hipnozu u jednom narodu, koji se okretao za pomoć ma sa koje strane i u jednome trenutku kada su interesi ruske diplomatije bili otpočeli svoj posao. I mi smo se borili dosledno, otvoreno i energično i u parlamentu preko predstavnika Partije, druga Kaclerovića, i van parlamenta preko štampe i javnih zborova. (Odobravanje.) U toj borbi naši drugovi u Austro—Ugarskoj pohitali su nam u pomoć. Oni su podigli opštu kampanju protiv „ratnih švindlera’’ kod nas, „prestolonaslednika’’ ove ratne partije, „intriga dinastije’’, „korupcije u Srbiji’’ itd. I ma da su oni razračunavanje sa našim potentatima mogli ostaviti nama, mi smo im na toj pomoći vrlo zahvalni. Ali bismo u isto vreme želeli da nam ubuduće ukazuju jednu drugu, stvarniju pomoć, pomoć koja bi nam se ukazala na taj način što bi najenergičnije ustali protiv kolonijalne politike i porobljavanja naroda koje vladajući faktori Austro—Ugarske vrše.(Živo odobravanje.) Mi smo se za vreme aneksione krize osećali usamljeni, – dopustite mi reći – napušteni. U trenutku kada je opasnost od rata bila najveća, mi se nismo osećali dovoljno pomognuti iz Beča; nismo videli tamo nikakvu jaču akciju masa, a ni pisanje partijske štampe nije nas moglo zadovoljiti. Prenoseći težište svoje kampanje na suzbijanje pretenzija Srbije – ja nemam nameru da te pretenzije ovde branim – i držanje štampe moglo je samo da umanji odgovornost bečke vlade. (Tako je!) Ali ako je držanje austrijskih drugova za vreme krize u borbi protiv ratne opasnosti bilo nedovoljno energično, dužnost zastupanja prava naroda na samoopredeljenje gotovo je bila sa njihove strane sasvim zanemarena. Oni su stali, po našem mišljenju na jedno netačno i neprincipijelno gledište. (Odobravanje.) U partijskoj štampi austro—ugarskih drugova govoreno je: Srbija nema šta da traži u Bosni, pošto njen potpis ne stoji na Berlinskom ugovoru. Ako se može govoriti o povredi nečijih prava aneksijom Bosne, onda su to prava Turske a ne Srbije! Mi ne zasatupamo pravo Srbije, ali što se prava Turske i Berlinskog ugovora tiče, to je krvavo pravo, pravo zasnovano na nasilju i pravu jačega, i socijalna demokratija ne može i ne sme priznavati. (Živo odobravanje i pljeskanje.) Socijalna demokratija mora imati u vidu ne prava koja ističu iz nametnutih ugovora i osvajanja, već prava svakoga naroda na samoopredeljenje, pa i naroda u Bosni i Hercegovini. (Odobravanje.) Partijski organ austrijskih drugova je pisao mnogo o tome kako tamo dole na Balkanu nema mira zbog „velikih apetita’’,„bolesti veličina’’itd. balkanskih državica, i ti su nazori postepeno pojače ovladali u socijalističkoj štampi uopšte. Ja smatram da je potrebno istaći pred socijalističkim međunarodnim kongresom da je to gledište pogrešno. Balkan predstavlja permanentnu ratnu opasnost, nepresušni izvor zapleta i borbi. Ali je pogrešno i površno njihove uzroke tražiti u „apetitima’’ balkanskih državica i „intrigama’’ dinastija; oni nisu tamo, već s jedne strane u imperijalističkoj politici koju kapitalističke sile prema Balkanu vode, i intrigama njihovih diplomatskih agenata, a s druge strane, u opravdanim težnjama i borbama koje balkanski narodi vode ne samo za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje već i za najelementarnije uslove za život. Ono, pak, što karakteriše politiku mira socijalne demokratije nasuprot politici mira raznih buržosakih struja, nije samo borba protiv rata u momentu kada je on već na pragu, kada se nebo sa svih strana natuštilo, već postojana, uporna i posvednevnam principijelna borba protiv kapitalističke politike koja suprotnosti u sebi nosi i ratovima neminovno vodi. (Tako je!) I najuspešnija borba socijalne demokratije protiv stalne opasnostikaja sveskom miru na Balkanu grozi jeste principijelna i energična borba, borba bez koncesija protiv kolonijalne i zavojevčake politike kapitalističkih država koje po Balkanu mute. Mi očekujemo od socijalne demokratije velikih i moćnih država da, nasuprot diplomatici, najenergičnije ustane protiv pokušaja da se mali, slabi i ugnjetni narodi, koji se pod štiklom zavojevača nemoćno vrte, obeleže kao „rušioci svetskog mira’’. Mi to očekujemo utoliko pre što je principijelna borba socijalne demokratije protiv zavojevačke politike i za pravo nacionalnog samoopredeljenja uslov za život radničkog pokreta i socijalne demokratije u malim i potištenim narodima. Sa ovim svojim zahtevima mi smatramo da stojimo na gledištu socijalističkih principa. I, zbog toga, slobodni smo zamoliti drugove da ne gube iz vida da smo mi osuđeni da radimo u uskim granicama i uslovima i da mnogo više živimo od uspeha svojih partija u Internacionali nego svojih vlastitih. Za nas je od posebnog značaja ugled nemačke socijalne demokratije. Socijalizam je u nas tako reći idejna kolonizacija i svaki i najmanji povod, koji bi isticao iz neprincipijelnog držanja bratskih partija na strani, stavlja se u greh „nemačkim’’ socijalistima, da bi se posredno otežao rad nama. Iz ovih razloga ja sam slobodan predložiti ovaj dodatak rezoluciji: „Kongres naročito ističe dužnost drugova velikih kapitalističkih država i naroda da u cilju najenergičnijeg suzbijanja kolonijalne i osvajačke politike dođu u dodir sa socijalnom demokratijom malih, potištenih naroda koji pod tom politikom stradaju, da bi im olakšali borbu protiv militarizma i šovinizma.’’ (Živo odobravanje i pljeskanje.) Elektronska obrada: vihor92@gmail.com